Saobraćajne nezgode: pojam i problem stvarne štete

Autor: advokat Dragan Medić.

Lični stav

Zakonom o obligacionim odnosima uređena su pravila o odgovornosti, kao i o obimu naknade štete koju štetnik duguje oštećenom nakon što je prouzrokuje u saobraćajnoj nezgodi.

Ako pođemo od toga da je odgovornost štetnika nesumnjivo utvrđena, ostaje pitanje koji iznos štete štetnik, odnosno njegovo osiguranje, treba da nadoknadi oštećenom.

Ovaj članak se bavi veštačenjem kao dokazom o visini materijalne štete na vozilu tužioca, kao korektivom kalkulacije osiguravajućeg društva prilikom obračuna štete, u slučaju kada nema računa kao potvrde o plaćenoj popravci.

Članom 190. Zakona o obligacionim odnosima utvrđeno je pravilo potpune naknade: sud, uzimajući u obzir i okolnosti nastale posle prouzrokovanja štete, odmerava naknadu potrebnu da materijalna situacija oštećenika bude onakva kakva bi bila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja.

U praksi se javljaju različita mišljenja o tome šta je potpuna naknada, odnosno stvarna šteta. Kada se nadoknađuje stvarna šteta i ispunjava načelo potpune naknade, a kada dolazi do neosnovanog obogaćenja oštećenog?

Do ovog problema dolazi kada osiguravajuće društvo smatra da je iznos stvarne štete onaj za koji je oštećeni vratio vozilo u funkcionalno stanje. Taj iznos može biti manji od iznosa stvarne štete po shvatanju koje zastupam u ovom tekstu.

Moj lični stav je da iznos stvarne štete treba sagledati prema obračunu veštaka kao stručnog lica: stepenu oštećenja vozila, odnosno tome da li je određeni deo za zamenu ili popravku, ceni dela u ovlašćenom servisu, broju sati neophodnih za popravku i ceni radnog časa.

Takav način obračuna koriste i osiguravajuća društva prilikom početnog odmeravanja naknade. Spor može nastati ako nisu obuhvaćena sva oštećenja ili je primenjen sporni procenat amortizacije. Tada se postavlja pitanje da li obračun odgovara stvarnoj šteti.

Problem shvatanja po kojem je merodavan samo iznos popravke jeste što ne uzima u obzir različite okolnosti konkretnog slučaja. Šta ako oštećeni u tom trenutku nema novca da popravi vozilo u potpunosti, već ga samo vrati u upotrebljivo stanje? Da li ima pravo da traži iznos veći od plaćene popravke? Ako vozilo ne popravi, nego ga proda, da li može da potražuje veću naknadu od one koju je osiguranje isplatilo?

Dodatno pitanje je značaj računa o popravci za ponovni obračun naknade. Po mom mišljenju, račun ne bi trebalo da bude jedini merodavan dokaz, upravo zbog navedenih okolnosti.

Pitanje se može sagledati na primeru dela vozila čiji stepen oštećenja zahteva zamenu, ali je oštećeni zbog nedostatka sredstava izabrao jeftiniju popravku. Da li je naknada potpuna ako je obračunat samo trošak te popravke, iako je veštak utvrdio da je deo bio za zamenu?

Moje mišljenje je da u takvoj situaciji obračun treba da odgovara zameni dela, u skladu sa načelom potpune naknade i stvarne štete. Samom popravkom umesto zamene šteta ne mora biti u potpunosti otklonjena. Ostaje i pitanje uticaja takve popravke na amortizaciju i vrednost vozila.

Moje razmišljanje ide u pravcu da postupanje oštećenog sa vozilom nakon nezgode ne treba samo po sebi da određuje visinu naknade. Obaveza naknade smatra se dospelom od trenutka nastanka štete, u skladu sa članom 186. Zakona o obligacionim odnosima. Po tom shvatanju, naknada bi trebalo da odgovara nastaloj šteti bez obzira na to da li je vozilo popravljeno, prodato ili nije popravljano.

U sudskom postupku veštačenje može biti korektiv obračuna osiguranja. Po mom mišljenju, ono je bitan dokaz o visini štete i kada ne postoji račun za popravku. Ocena dokaza i ishod postupka zavise od okolnosti konkretnog predmeta.

Postoje i druga pitanja stvarne štete i neosnovanog obogaćenja, uključujući porez na dodatu vrednost i amortizaciju. Ovaj tekst ih ne razmatra detaljno.