Lični stav
Zakonom o obligacionim odnosima regulisana su pravila o odgovornosti kao i obimu naknade štete koja postaje dužnost štetnika da nadoknadi oštećenom nakon što istu prouzrokuje u saobraćajnoj nezgodi.
Ako uzmemo situaciju da je odgovornost štetnika nesumnjivo utvrdjena, ostaje problem koji to iznos štete štetnik odnosno njegovo osiguranje treba da nadoknadi oštećenom.
Pre svega članak će se bazirati na veštačenju kao osnovnom dokaznom predlogu o visini materijalne štete na vozilu tužioca, kao korektivu kalkulacije osiguravajućeg društva prilikom donošenja rešenja o likvidaciji štete, bez računa kao potvrde o naplaćenoj visini popravke.
„Sud će, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja.”
Članom 190. Zakona o obligacionim odnosima utvrdjeno je pravilo integralne odnosno potpune naknade štete koju štetnik ima nadoknaditi.
Naime, u praksi često se javljaju različita mišljenja šta je potpuna naknada, odnoso problem pojma stvarne štete. Kada se oštećenom nadoknadjuje stvarna šteta i ispunjava načelo potpune naknade, a kada dolazi do neosnovanog obogaćenja oštećenog?
Do ovog problema naime dolazi zato što osiguravajuća društva tvrde da je iznos stvarne štete onaj iznos za koji je oštećeni vratio svoja kola u funkcionalno stanje, bez obzira na sve ostale faktore koji mogu uticati na to da taj iznos bude značajno manji od iznosa stvarne štete a po shvatanju za koje ja lično smatram da je ispravnije.
Moj lični stav o pojmu stvarne štete je taj da je iznos stvarne štete onaj iznos, koji veštak kao stručno lice obračuna prema stepenu oštećenja vozila ( da li je odredjeni deo za zamenu ili popravku), ceni koštanja dela u zvaničnom oficijalnom servisu, obračunu satnice neophodne za popravku, kao i ceni koštanja radnog časa. Ovakav način obračuna koriste i osiguravajuća društva prilikom inicijalnog obračuna visine naknade koju trebaju isplatiti oštećenom, ali se često dešava da ne uzmu sva oštećenja u obzir ili da obračunaju veći procenat amortizacije, i da taj iznos bude manji od onog iznosa koji je zaista ispravan, stvaran i pravičan.
Problem prvog mišljenja o pojmu stvarne štete je onaj koji ne uzima u obzir različite subjektivne okolnosti koje se mogu javiti u svakom konkretnom slučaju. Naime šta ako je oštećeni lice slabog imovinskog stanja u tom trenutku, te nema para da kvalitetno popravi svoj auto, već to učini samo u tolikoj meri da automobil može ponovo koristiti ali bez otklanjanja oštećenja u potpunosti? Da li takvo lice ima pravo da traži iznos veći od iznosa za koje je svoj auto popravilo? Ili ako oštećeni ne želi ili nema novca da popravi svoj automobil, već želi da ga proda, da li u toj situaciji on može potraživati veću naknadu od one koju mu je osiguravajuće društvo isplatilo? Još jedan dodatni problem je što osiguranje, bez sudskog postupka, svoju rekalkulaciju naknade ne želi da izvrši bez računa o popravci vozila, a koji dokaz po mom mišljenju nije relevantan baš iz prethodno navedenih razloga.
Jedna zanimljiva situacija iz prakse koja mi se javila u sporu pred Privrednim sudom u Beogradu. Naime u pitanju je taksi vozilo, kao osnovno sredstvo za delatnost lica kojom zaradjuje za život. Lice je u takvoj situaciji da nije imalo dovoljno para da svoje vozilo popravi na kvalitetan način, a kako svakim danom kojom se automobil ne popravi, gubi zaradu, odlučilo se da svoje vozilo popravi tako što će deo koji je po stepenu oštećenja za zamenu, popraviti gitom, budući da je takva popravka višestruko jeftinija. Osiguravajuće društvo je izvršilo uvid u vozilo nakon podnošenja tužbe, budući da smatraju da su isplatili pravičnu naknadu, te obavestilo veštaka da je odredjeni deo popravljen. Kontrolnim veštačenjem obračunata je visina tako što je deo uzet kao da je za popravku, imajući u vidu da je tužilac deo u tom trenutku popravio a ne zamenio. Saslušanjem veštaka jasno je rečeno da je stepen oštećenja dela takav da je on za zamenu. Postavlja se pitanje da li je tužilac onda adekvatno namiren, ako mu je osiguranje isplatilo iznos kao da je deo za popravku, a on nije imao sredstava da navedeni deo zameni. Moje mišljenje je da je tužilac oštećen i da je neophodno da mu se isplati šteta kao da je deo zamenio, a prema načelu potpune naknade i stvarne štete.
Takodje kod navedenog slučaja kojim je oštećenom pričinjena određena šteta, samom popravkom dela, a ne zamenom, ne otklanja se šteta u potpunosti. Ukoliko oštećeni bude učesnik bilo koje druge saobraćajne nezgode sa istim vozilom, na tako popravljen deo obračunavaće se znatno viši procenat amortizacije nego da je taj deo bio tada zamenjen. O amortizaciji i smanjenju vrednosti vozila bavićemo se u nekom sledećem članku.
Moje razmišljanje ide u tom pravcu da nije bitno šta je oštećeni uradio sa vozilom nakon nezgode, budući da obaveza naknade štete dospeva momentom nastanka iste, a u skladu sa članom 186. Zakona o obligacionim odnosima. Naknade štete oštećenom mora biti jednaka bez obzira da li je on predmetno vozilo popravio, prodao ili nije uradio ništa od navedenog.
Kako smo svi mi ljudi koji neminovno u svom poslu nekada naprave i grešku, mora postojati i korektiv obračuna stručne službe osiguranja a koji se sprovodi u sudskom postupku dokaznim predlogom veštačenja – a koji je prema mom mišljenju najrelevantniji dokaz o visini štete (bez računa kao dokaza o popravci).
Postoji tu još puno problema koji se odnose na konkretnu praksu suda, a u smislu kada govorimo da li je u pitanju stvarna šteta ili pak neosnovano obogaćenje tužioca, kao što su pravo na PDV, amortizacija, itd., a o kojima ću u narednom periodu pisati.
U nadi da sam nekoga podstakao na razmišljanje…..
