Саобраћајне незгоде: појам и проблем стварне штете

Аутор: адвокат Драган Медић.

Лични став

Законом о облигационим односима уређена су правила о одговорности, као и о обиму накнаде штете коју штетник дугује оштећеном након што је проузрокује у саобраћајној незгоди.

Ако пођемо од тога да је одговорност штетника несумњиво утврђена, остаје питање који износ штете штетник, односно његово осигурање, треба да надокнади оштећеном.

Овај чланак се бави вештачењем као доказом о висини материјалне штете на возилу тужиоца, као корективом калкулације осигуравајућег друштва приликом обрачуна штете, у случају када нема рачуна као потврде о плаћеној поправци.

Чланом 190. Закона о облигационим односима утврђено је правило потпуне накнаде: суд, узимајући у обзир и околности настале после проузроковања штете, одмерава накнаду потребну да материјална ситуација оштећеника буде онаква каква би била да није било штетне радње или пропуштања.

У пракси се јављају различита мишљења о томе шта је потпуна накнада, односно стварна штета. Када се надокнађује стварна штета и испуњава начело потпуне накнаде, а када долази до неоснованог обогаћења оштећеног?

До овог проблема долази када осигуравајуће друштво сматра да је износ стварне штете онај за који је оштећени вратио возило у функционално стање. Тај износ може бити мањи од износа стварне штете по схватању које заступам у овом тексту.

Мој лични став је да износ стварне штете треба сагледати према обрачуну вештака као стручног лица: степену оштећења возила, односно томе да ли је одређени део за замену или поправку, цени дела у овлашћеном сервису, броју сати неопходних за поправку и цени радног часа.

Такав начин обрачуна користе и осигуравајућа друштва приликом почетног одмеравања накнаде. Спор може настати ако нису обухваћена сва оштећења или је примењен спорни проценат амортизације. Тада се поставља питање да ли обрачун одговара стварној штети.

Проблем схватања по којем је меродаван само износ поправке јесте што не узима у обзир различите околности конкретног случаја. Шта ако оштећени у том тренутку нема новца да поправи возило у потпуности, већ га само врати у употребљиво стање? Да ли има право да тражи износ већи од плаћене поправке? Ако возило не поправи, него га прода, да ли може да потражује већу накнаду од оне коју је осигурање исплатило?

Додатно питање је значај рачуна о поправци за поновни обрачун накнаде. По мом мишљењу, рачун не би требало да буде једини меродаван доказ, управо због наведених околности.

Питање се може сагледати на примеру дела возила чији степен оштећења захтева замену, али је оштећени због недостатка средстава изабрао јефтинију поправку. Да ли је накнада потпуна ако је обрачунат само трошак те поправке, иако је вештак утврдио да је део био за замену?

Моје мишљење је да у таквој ситуацији обрачун треба да одговара замени дела, у складу са начелом потпуне накнаде и стварне штете. Самом поправком уместо замене штета не мора бити у потпуности отклоњена. Остаје и питање утицаја такве поправке на амортизацију и вредност возила.

Моје размишљање иде у правцу да поступање оштећеног са возилом након незгоде не треба само по себи да одређује висину накнаде. Обавеза накнаде сматра се доспелом од тренутка настанка штете, у складу са чланом 186. Закона о облигационим односима. По том схватању, накнада би требало да одговара насталој штети без обзира на то да ли је возило поправљено, продато или није поправљано.

У судском поступку вештачење може бити коректив обрачуна осигурања. По мом мишљењу, оно је битан доказ о висини штете и када не постоји рачун за поправку. Оцена доказа и исход поступка зависе од околности конкретног предмета.

Постоје и друга питања стварне штете и неоснованог обогаћења, укључујући порез на додату вредност и амортизацију. Овај текст их не разматра детаљно.